ЗАВИЧАЈНА ЉУБАВ

ЗАВИЧАЈНА ЉУБАВ

У животу тадашње Билеће била је важнија од главне улице. Град је имао душу, али срце је била Требишњица, ријека мог одбјеглог дјетињства.

       Човјек може да бира пријатеља, дјевојку, друга, али не може завичај и мајку, и тој љубави невјерство је непознато. А љубав према завичају за мене је љубав према Требишњици и њеном прелијепом мистериозном току. Сваког оног ко је доживио чари ове љепотице чежња за њом никад га неће напустити. За њу су везане многе приче и сјећања па и онда када почетком љета испод Кулетине  пресахне и повуче се као уморна вучица. Знала је хладним дахом да дочека зору  и умије прољетна јутра.

                Вјечита је била борба човјека с њом, поготову с јесени и прољећа када се разбјесни громогласном хуком сребрнобјеличастих слапова што су настајали на малој брани и несигурном мосту крај Јефтових и Гаврилових млина, кад почне да окреће воденички камен, потопи луке, литице и пећине, нарочито када се снијег на планинама топи и када данима кише не престају. А љети низводно од Ока и Обарка жубори тихим током, да је златни сунчеви зраци милују и испијају, да се играју у њеним врбацима. Тако осунчана и прозирна мамила је купаче да се сједине с њом. Носила је она и муку и радост. Иако је губила ток и претварала се у највећу понорницу на свијету, није губила своју снагу и моћ. Учинила је да и људи поред ње буду издржљиви, пуни духа, хумора и шале, идеја и маште, весeли и спремни на шалу и причу.

 

 

Живко Јањић:Требишњица, уље на платну

Живко Јањић:Требишњица, уље на платну

 

 

Понекад је, међутим, знала да нанесе бол и патњу. Готово да није било љета а да не однесе понеки живот. Поготову је била опасна за непливаче и војнике. Притиснути љетном жегом и омором, кад се камен упали, војници су слободне часове проводили на њеним обалама. За ознојене купаче били су кобни нагли уласци у хладну воду. У животу тадашње Билеће била је важнија од главне улице. Град је имао душу, али срце је била Требишњица, ријека мог одбјеглог дјетињства. Њена прича остала је недовршена. А кад бих само још једном доживио да видим непрегледна јата пастрмке и стругача како на сунчаним зрацима разигравају њен лагани ход, чини ми се да би то било моје и њено поновно рађање.

 

Одломак из приче РИЈЕКА ОДБЈЕГЛОГ ДЈЕТИЊСТВА Билећка трилогија (2011), аутора Војислава Воје Гњата

         

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *