БОЛНИЦА У КОСИЈЕРЕВУ

БОЛНИЦА У КОСИЈЕРЕВУ

 

 

 

 

У долини ријеке Требишњице, на 13-ом километру од извора, јужно од Билеће, на просјечној надморској висини од 300-350 метара, налазило се питомо село Косијерево. Окружено са западне стране Глумином, Добрићевским осојем и Завођском гредом, а са источне скоро вертикалним косијеревским странама и Црвеном стијеном, познатим праисторијским локалитетом, Косијерево је дјеловало као плодна оаза и било је једно од најљепших предјела у иначе сликовитој долини ријеке Требишњице. Цијелом дужином села вијугала је ријека Требишњица, зими моћна, брза и валовита, а љети бистра, са природним плажама, ситним пијеском облутком и дебелим хладовима од врба и воденог јасена.

 

Берлинским конгресом, 1878. год, Косијерево, заједно са скоро цјелокупном територијом општине Никшић, припало је Црној Гори. Граница успостављена од Шекарића усијека па до Гранчарева ишла је тачно уздужном средином ријеке и та граница је, и дан данас, важећа али скоро никада није доследно поштована, већ је народ, један те исти народ, увијек његовао лијепе комшијске односе и прелазио са обале на обалу.

 

Оно што је посебно красило овај дио долине ријеке Требишњице то су два манастира, два бисера средњевјековне архитектуре и умјетности, два центра духовности и писмености и два центра здравствене помоћи људима. Растојање између манастира било је мање од километра, с тим што се манастир Добрићево налазио на десној обали ријеке, а манастир Косијерево на лијевој, а народ је одувијек прелазио од манастира ка манастиру, без обзира на патроле, забране, царине.

 

На основу сондажних и мјестимично систематских археолошких истраживања констатовани су трагови многих насеља и објеката различите намјене из различитих епоха, што указује на континуитет живота у долини ријеке Требишњице, која је одувијек била гушће насељена него сусједне области због воде и плодне обрадиве површине са обје стране ријеке.

 

Из периода римске владавине и моћног развоја Паника (Leusiniuma), гдје су констатовани први трагови хришћанства на мозаику из 260. године н.е, постоје остаци моста код Добрићева, а натпис уклесан у живу стијену говори о обнови моста на Весијевом имању (око 80. године н. е).

 

У бурним историјским временима манастири су били и остали центри свих значајних догађаја и збивања, мјеста у којима су се доносиле историјске одлуке о судбоносним питањима, бунама и устанцима, а истовремено и центри цјелокупног духовног живота.

 

Чак и за вријеме комунизма, када је црква и вјера била на периферији интереса и потпуно маргинализована, народ се и даље окупљао око ових манастира: о Тројичину дне – народно весеље, пјесма и игра започињало је у порти добрићевској, а поподне, млађи, газећи и пливајући, а старији лађама, прелазили манастиру Косијереву; а о Госпођину дне – до подне окупљање код Косијерева, поподне истим начином настављало се у Добрићеву.

Колико су манастири била једна цјелина у души народа казује и податак да је и прецизна и педантна аустроугарска царевина на суду признавала као заклетву: ”Кола ми добрићевског и звона косијеревских”.

 

Манастир је био и центар свих значајнијих догађаја и збивања, мјесто у којем су се доносиле историјске одлуке о бунама и устанцима, а истовремено и сједиште цјелокупног духовног живота.

У периоду од 1861. до 1914. године, у манастиру је 21 годину радила једна од првих основних школа у Црној Гори, а често су извођачи наставе били свештеници овог манастира. Манастиру се долазило из бројних разлога: ради уговора и преговора, ради крвних умира и стишавања крвне освете, ради учења и ради лијечења бројних болести. Народ је нарочито ради лијечења почео долазити манастиру послије 1884. год, када је књаз Никола пренио, из манастра Ждребаоник у манастир Косијерево, мошти првог српског архиепископа – светог Арсенија Сремца, у чију се љековитост дубоко вјеровало. У жестоким ослободилачким борбама, 1875-1878. год., у манастирском хану, једно вријеме, функционисала је права ратна болница у којој су прострелне ране лијечене паљењем воштаница (воштаних фитиља), а ломови и преломи облогама од рибе стругача из Требишњице. Током ратних дејстава тежи рањеници евакуисани су у Горње Бањане, а помоћни манастирски објекти претрпјели су тешка разарања.

 

Манастир је, иначе, био уточиште свима онима којима је помоћ била потребна, и гладном и болесном, и голом и босом, духовно кријепио и у потпуности испуњавао православни хиландарски типик: болесне лијечи, посустале подржи и посоколи, а свима помози. Традиција живота, присутна у колективној свијести народа, наводи да су и силни Ресулбеговићи из Требиња чланове своје породице доводили у манастир на лијечење, па је можда и из тих разлога на самом манастиру био уклесан, у техници барељефа, султанов ферман (знак) који је опомињао силнике и напаснике да је овај манастир под султановом заштитом.

 

У манастиру су многи налазили лијек за своју душу и своју болест, многи су налазили и сигурно уточиште, склањајући се од прогона и прогрома. Бројни руски официри, белогардејци, послије Првог свјетског рата, нашли су сигурно уточиште у овом манастиру, а један од њих, инжењер Иван Прозоровски, био је и надзорни орган на изградњи манастира.

 

 

 

 

 

Манастир Косијерево је августа 1914. год, од стране ”цивилизоване” аустроугарске монархије, срушен до темеља и од њега је остала само хрпа камења. Послије скоро пуних 20 година, 1933. год, добровољним радом мјештана, рашчишћене су рушевине манастира и несебичним залагањем тадашњег управитеља манастира, Григорија Радуновића, манастир је, заједно са помоћним зградама, наново подигнут и свјештан уз присуство народа и свештенства. Подаци нам говоре да је било присутно око 30 хиљада душа. Том приликом, краљ Александар, по државној делегацији, послао је стопало светог Луке, свеца доктора, заштитника доктора и фармацеута, које се и данас чува у манастиру Косијерево на новој локацији, као светиња од изузетног значаја.

 

С традицијом успјешног лијечења у манастиру Косијерево био је упознат и професор доктор Нико Миљанић, чувени љекар и хуманиста, који је и сам поријеклом из Бањана. У току Другог свјетског рата, заједно са својим штићеником а касније познатим шаховским прваком и велемајстором – Светозаром Глигорићем, долазио је до манастира. Професор Миљанић, сорбонски ђак, који је одржао прво предавање на новооснованом Медицинском факултету у Београду, 1920. год, из дескриптивне и топографске анатомије, пред 286 уписаних студената, брзо је уочио и схватио сву љепоту и љековитост климе у Косијереву и већ тада почео размишљати о формирању санаторијума за плућне болести на Ратковом бријегу. До реализације ове идеје долази 1956. год, када велика манастирка зграда постаје болница са 30-ак лежајева, а остале помоћне манастирске зграде преуређују се и постају помоћни објекти у служби болнице: амбуланта, стан за доктора, кухиња, менза, рентген и лабораторија.

 

У познатом манастирском воћњаку, званом ”Џардин”, постављају се клупе и праве се стазе за шетњу од ситног ријечног облутка, а у средини је доминирала фонтана округлог облика, са живим рибама, која се напајала са извора Јажа природним падом. Болница пуним капацитетом почиње да ради 1957. год, а тих година припрему и организацију прати драги гост – др Нико Миљанић. У раду болнице највећи проблем био је обезбиједити стручно особље, првенствено љекаре. Професор Миљанић је, захваљујући свом неспорном ауторитету и ентузијазму, тај проблем ријешио тако што је директно из Београда слао своје специјализанте на праксу у болницу Косијерово.

 

Документација из тог периода је недоступна аутору, а у сјећању народа остале су далеке, дивне успомене о тим хуманим људима који су радили у болници у Косијереву. Први љекар који је службовао у Косијереву био је др Крстић из Београда, затим веома омиљени др Степановић, а након њега др Глишић. Њега је наслиједио др Лазић, Србијанац, затим долази др Жижић из Никшића и као последњи љекар у Косијереву био је др Алваџијев. Болница је имала своју амбуланту и своју лабораторију, рентген апарат и помоћно стручно медицинско особље које су, у периоду од 1957-1963. год., сачињавали: медицински техничари Васо и Александар (Ацо) Јовићевић са Цетиња; Новак Перовић који ће касније постати познати љекар; медицинске сестре: Зорица Манчић, Рада Бојанић и Ружица (?). У кухињи је радила Томана Мићовић са сином Ратком са Велимља. Опште послове, набавке и уређења, обављао је Лука Копривица, а главни економ болнице био је Ђорђо Орбовић.

 

Сви лежајеви у болници и сви капацитети болнице били су скоро цијело вријеме попуњени, а пацијенти су били из Билеће, Требиња и Никшића, па је било и оштрих примједби од сусједних медицинских установа због пацијената који су ишли у Косијерево. Здравствена заштита, у тим условима, била је на завидном нивоу, а особље стручно и љубазно.

 

Посебан допринос лијечењу било је само окружење болнице и изванредна клима. Болница је са источне стране, од жељезничке пруге, била удаљена неких 50-ак метара и ту је било стајалиште са бифеом. Између пруге и болнице налазио се већ помињани бајковити ”Џардин”. Са западне стране, на удаљености од непуних 100 метара, текла је ријека Требишњица, бистра, ”бистрија од сузе дјевојачке”, одвојена од болнице плодним њивама и пољима и чувеном Косијеревском баром, површине 7 бањских коса, која се цијелом својом дужином граничила са ријеком. Самом обалом доминирао је стољетни дрворед од врба и водених јасенова, у чијим хладовима љети је уживало све живо из Косијерева – и људи, и живо.

 

Данас се манастир са свим помоћним објектима налази дубоко под водом Билећког језера. Они који су памтили љепоту манастира и његове околине били су видно разочарани када су угледали остатке некадашњег манастира и болнице како извирују из воде. Висина воденог стуба на мјесту некадашње болнице износи 70 метара, па се на сијелима исељених породица често чује носталгична пјесма: ”Успомене најмилије / сад дубока вода крије…”

 

Иначе, село Косијерево није било густо насељено – свега четрдесетак становника у девет кућа Поповића и једна кућа Бојанића. У времену постојања ове болнице, од 1957. до 1963. год, управитељ манастира био је Георгије Мирковић, касније познати сликар. У идиличној атмосфери, без свађе и сукоба, протицали су угодни дани, па је често др Миљанић понављао: ”Ова атмосфера, ова клима, на овом мјесту, сама лијечи”.

 

(Текст преузет из часописа Освит)

 Чедомир Поповић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *