ПОСЉЕДЊА ЈЕСЕН ПОНОРНИЦЕ ТРЕБИШЊИЦЕ

ПОСЉЕДЊА ЈЕСЕН ПОНОРНИЦЕ ТРЕБИШЊИЦЕ

проф. др Матија Винтерхалтер и Крсто

 

Овај сам наслов посудио из једне новинске репортаже. „Помамна понорница разуздано ће тећи још само једну зиму“, вели репортер и завршава: „И то није далеко, Гранчарево ће давати пола милијарде киловат-сати, а ХЕ Дубровник милијарду и шест стотина милијуна киловат-сати електричне енергије годишње. То значи, производит ће 20% електричне енергије више него што је данас има наша земља“.

Геолог би, међутим, казао: „Највећа је то понорница на свијету, с јединственим Поповим пољем“. Електротехничар је гледа сасвим другачије. За њега је Требишњица јединствена акумулација воде с могућностима велике производње електричне енергије. Економиста је опет сагледава у сколпу енергетске базе на самој обали Јадрана, и то с обзиром на производњу алуминија, цемента, жељеза, умјетног гнојива итд, уз истовремено идеално наводњавање Попова поља. За хисторичаре и етнографе долина Требишњице је ризница података од најстаријих времена до данашњих дана. За лингвиста је извор најчишћег и најљепшег народног језика. За ботаничара је колијевка многих биљки и мјесто мијешања медитеранске флоре с биљем херцеговачког крша. За риболовца је Требишњица успјешно удомљавање калифорнијске пастрве и спортска риболовна вода како се само може пожељети. Ето, гледања су веома различита, понекад и супротна, већ како тко и с којег стајалишта посматра.

За мене је Требишњица још једна од отписаних ријека, јер послије изградње бране, потапања Мирушке долине и директног одвода већег дијела воде у Јадран, старе Требишњице више бити неће. Бит ће то нова вода, која ће неминовно тражити нове облике живота за себе и оне око себе. А тешко се са старим растајати, иако је ново потребно, и корисно, и неминовно увијек побјеђује.

Као свака понорница и она настаје одједном, тамо негдје под Билећом, прикупивши воде што су се под земљом слиле с Гатачког и Фатничког поља. Од Билеће тече Требишњица отворено већ као готова ријека све до у дно Попова поља, гдје понире у више понора од којих је највећи понор Дољашница, да би поново испод планина избила у Хутову блату као извор ријеке Крупе, лијеве притоке Неретве. Кад ударе љетне припеке, а престане кишни период, Требишњица нестаје у камењу свога дна, далеко изнад Попова поља, у Мрклинама, свега три километра низводно од Требиња. Требишњица понире и кроз већи број мањих понора. Те воде избијају на јадранској обали као Дубровачка ријека или Омбла или друга јака врела, као на примјер Млини. Корито Требишњице је изнад Требиња, све тамо до долине Мируша, као решето и пуно је јама и отвора, које народ назива „ока“, и еставела које љети гутају воду, а послије јесењих киша избацују и претварају се у јаке изворе. Недалеко села Гранчарева, гдје се сада подиже брана, у кршу на око 50 метара изнад корита Требишњице постоји мања еставела која понекад и у љетном сушном периоду на махове избацује воду, па је зато и називају „Дувало“. Нема што, јединствена је то ријека, очито истовремено тече подземно и надземно. Љети је питома као јање, оплићала лијена, а опет бистра и брза, ни хладна ни топла. Гргућу ока и понори гутају воду и својом снагом окрећу млинско коло утиснуто у гротло понора засјењеног дреном, смоквом и јасеном. А кад надођу кише и подземље се напије до сита, тек тада постаје једно, и помамна бујица воде, притиснута планином, свом силином пуни Попово поље и претвара га у големо језеро, да би идућег љета опет постало житницом горштака, чија се села стиснула рубом његове камене ивице.

Као што сликари и пјесници доживљавају своје слике и пјесме, и мајстор дјело које је учинио својом руком, и што их боље и дубље доживе лакше ће и једноставније тај доживљај предати свакоме тко зна да гледа и осјети, а тај ће доживјети као да је сам насликао, написао или начинио. Тако је и с доживљавањем неког краја, планине, ријеке и морског жала. А Требишњицу је требало доживјети и осјетити. Први сусрет, прво изненађење. Права ријека, а не тек изгубљена цртица на земљописној карти. Јака ријека с бистром водом, а на њој угодан градић. Градић сав у камену и камених кућа, а ипак пун зеленила, чист, умивен, правилних улица, ни налик некој босанској касаби, наличи по нечему приморском граду, а ипак ни то није.

Таква је и Требишњица. Није обична ријека. Понорница је. На њеним обалама осјећа се дах Средоземља. Врбе се смјењују с дивљом смоквом која такође натапа коријење у плићаку ријеке. Уз дријен се расцвали нарови, помијешао се вријесак с кадуљом. Шумарци липа потискују зеленило макије. Очито, у долини Требишњице пчеларење је праисконско. Вињага, изгледа, од памтивијека расте уз Требишњицу. Понегдје су густе вријеже покриле дрвеће и с њих можеш убрати грожђа опорог и слатког, као што то може само у дивљини расти и сазријети. Над ријеком надлијетају јата морских галебова, а поред њих чапље лијено надлијећу и с водомаром рибаре.

Коло испод пумпе

Шкрипе прастари дрвени долапи, стењући и пјевајући захватају воду, да би је разлили по пољима опрженим сунцем. Обрађен је сваки комадић земље и претворен у зелене отоке масног тамног зеленила, обрубљеног још зеленијим јаблановима. Пршће млаз капљица дугиних боја с кола долапа, хлади те и разгаљује. Трепти сумаглица врућине и мијеша се са шкрипом и цвиљењем долапа и пјесмом зрикаваца, дјеце сунца и врућине.

По ивицама голих брда некоћ је Аустрија у свом незајажљивом продирању на исток посијала утврде и тврђаве. Попут кула и пјешака на каменој шаховској дасци требало је да стегну и матирају гордо Цетиње. А некадању границу као да су повлачили лудаци. Рибарећи водом узводно од Ластве, сваки час си у Херцеговини па у Црној Гори, а да ни једном ниси прешао ријеку. А Требишњица је текла не поштивајући границе, и мир је ипак царевао њезином долином.

Годинама сам ишао на Требишњицу. Признајем, најприје ради риболова, а касније ради ње саме. Пред неких 60-70 година населише у Требишњицу калифорнијску пастрву. Ријека богата водом и храном у потпуности је одговарала риби. Само, била је и заробљена. По свом обичају, с јесењим кишама спуштала се низ воду као што је то чинила у својој прадомовини, али не дође у море. Очито, из Попова поља није могла даље, или се бојала подземља и није попут јегуље покушала и под земљом да се дочепа мора. А Попово поље постало је море пуно масних рибица, гаовица. И тако је остала и множила се. Расле су рибе дословно, како то народ вели, „као из воде“. А чим вода почиње опадати, а то је тамо почеткомљета, крену пловити калифорнијске пастрве да би узводно потражиле љетна станишта. И тада почиње рибарско весеље, и траје, већ према временским приликама, мјесец-два. Рибари је прате и дочекају на прекрасним ловиштима пуних брзаца и прелијева од којих ће ускоро остати огољела суха камена ребра са сунцем опрженом маховином. Риба као туч набијена, чврста, а опет напета као челична опруга, ситне љуске сребрнастоковинског одсјаја с њежним црвенкастим дашком поткожја, помамна и бијесна јуриша на мамац, граби као јастреб, а ухваћена се не предаје. Нема борбеније рибе. Пустиш ли је да крене у брзац, тешко ћеш је ишчупати, јури као стријела, баца се из воде и пропиње зраком, отреса главом, пропиње и ломи и, неријетко, за трофеју ти остаје на удици само комадић отргнуте усне. А кад се откине, врати ти, или како домаћи кажу „пљуне“, варалицу као пушчано тане натраг, да би те њоме могла убити.

Кад у свом повлачењу пребаци Требиње и дохвати се љетних станишта у којима је увијек обиље воде, негдје тамо гдје се сада управо гради брана, некако се упитоми и као да ју је попустио бијес набијен богатством обиља Попова поља. Али још увијек је краљица спортских риба. Ту је Требишњица и најљепша. Пробијајући се кроз кањоне протјече уским долинама, и док нису њеним обалама повукли жељезничку траку, царевала је читавом долином потпуна тишина, јер насеља је мало, а ако их има, повукли су их у брда и тек козје стазе повлаче се обалама.

Само у Мирушама има понека кућа. Спавао сам у кући чувара Крсте. Прима ме у својој сиротињи прирођеним достојанством горштака, пуним срцем и поздравља бираним и одмјереним ријечима најчишћег језика и нагласком који не можеш заборавити. А тамо негдје изнад Добрићева, одмарајући се и сједећи на стећку, гледао сам како у камену, одваљеном из исте стијене из које је клесан стећак, прапраунук клеше надгробни камен и длијетом црта исте витице као некад његов прадавни предак. А некако, по свој прилици, и исто живи. Над главом негдје у стијењу били су некад од невоље збјегови у којима се чувао голи живот. Нешто ниже изградише на самој обали манастире у Косијереву и Добрићеву са црквом из 13. стољећа пуном фресака.

Под врелином сунца шути и дрхће оријетка шума, а Требишњица бистра и зелена тече и расхлађује као што је то стољећима чинила.

Билећко језеро

Згуснула се тишина у јари љетног сунца, трепери узаврео зрак, згуснуло се тамно зеленило шумарка на обалама Требишњице, а високо над голом стијеном у плаветнилу неба полако плове орлушине. Згуснуло се вријеме, мирује и траје вијековима, али као сутра, вода подупрта браном полако ће залити и потопити долину и сутјеске и пењат се уз суро стијење. И Требишњица ће себе саму загушити у големом језеру. И опет ће мир царевати над пространством големе воде, воде коју је заробио човјек и дао јој неслућену снагу и претворио у милијарде руку, а Крстини синови пренијет ће вијековима сакупљену енергију за очување голог живота и образа у мозак који ће те руке покретати и милијунима људи пружити пунији, сретнији и веселији живот.

А ето, ипак се понекад ташко растајати са старим и помирити чињеницом: „Требишњица ће тећи још само једну јесен“.

 

(Чланак објављен у часопису Природа  Хрватског природословног друштва: Winterhalter, Matija 1963. Posljednja jesen ponornice Trebišnjice. Priroda 50/9-10, Zagreb, 265-267)

Један одговор

Коментари су затворени.